Joomla Free Template by FatCow Hosting

 

Пљевља су смјештена у котлини између три ријеке: Ћехотине, Брезнице и Везишнице. Пљеваљска котлина је повелика, таласаста зараван, дужине око 9 км а ширине близу 6 км, надморске висине око 780 метара и налази се на 43°21’ сјеверне географске ширине и 19°21’ источне географске дужине. Град је дуг око 3 км, широк око 1,5 км и захвата преко 250 хектара и по последњем попису из 1991. имао је близу 21.000 становника.

Као град, под данашњим именом поменут је први пут 1430. године у дубровачким документима.

Први водовод у Пљевљима изграђен је већ половином XVIII вијека. Тих година су Пљевља (Таслиџа) била велики турски административни центар у Херцеговини и значајна раскрсница путева. Многи путописци из тог времена описују Пљевља као већу варош, оријенталне архитектуре у којој се центру града - Чаршији налазе сви потребни градски објекти: радионице, дућани, ханови, јавна купатила, кафане. Евлија Челебија помиње и три основне и двије средње школе. Према неким историјским изворима прва српска школа, ван Манастира Свете Тројице почиње да ради половином XVIII вијека.

krajПосле Берлинског конгреса, 1879. године у Пљевља долази јак аустро-угарски војни гарнизон око 5.000 војника и официра. Пљевља постају сједиште аустро-угарског конзула и великог броја чиновника. Одмах по свом доласку, Аустријанци граде велике касарне на Доловима, школу за дјецу официра и чиновника, водовод, канализацију, савремене продавнице, паркове. Аустријанци доносе и дах европске културе - формирају дувачки оркестар, организују концерте, представе. Тих година у Пљевљима ради више од 100 кафана и неколико за то вријеме модерних хотела. Долази до значајнијег прилива становника па према турском попису из 1908. године Пљевља имају око 14.000 становника. Пред први свјетски рат у Пљевљима живи близу 8.000 а пред други тек нешто више од 6.000 становника.

Од средњовјековних Пљеваља остали су само Манастир Света Тројица и Хусеин-пашина џамија. У пожару, послије експлозије барутане која је била смјештена у градском купатилу, 1818 године изгорио је цијели центар града. Бомбардовањем у другом свјетском рату, прво Италијани и Њемци а крајем рата и савезници - Американци, срушили су скоро све значајније градске објекте па тако од препознатљиве архитектуре старих Пљеваља није остало скоро ништа. Тек понека дијелом сачувана кућа из XIX и почетком XX вијека.

И данас Пљевљаци најстрожији центар града, (Главном улицом од кафане Зеленгора до Брезнице) зову Чаршија. У њој су, баш као некада, смјештене јавне установе, продавнице, кафане. У Чаршији се одвија пословни, јавни и друштвени живот Пљевљака.

Главна улица - Краља Петра I, од Вароши до Јалије, једна је од најдужих улица у граду и практично пресијеца Пљевља по ширини. А Брезница, која цијелим својим током тече кроз град, дијели Пљевља по дужини.

krajУ најстрије дијелове Пљеваља, поред чаршије са непосредном околином спадају: Моћевац, Милет-башта, Раскрсница, Варош, Јалија, Шевари... Касније су настајали Стражица, Жабњак, Брдо, Долови, Гуке, Голубиња, Злодо, Потрлица.

Сваки од старих дијелова града имао је неку своју препознатљивост и оригиналност.

Раскрсница (код Цркве), на којој се укршта шест улица, била је окружена добрим кафанама и дућанима, Варош и Горња Чаршија су имале тај отмени европски изглед са хотелима и модерним радњама, Доња или Тијесна Чаршија позната по дућанима и ћепенцима а Јалија по занатским радионицама. Шевари са Пашиним двором (чија се врата чувају у музеју) задржале су препознатљив оријентални изглед.

“Моћевчићу мали Цариграде” - најпознатија пљеваљска љубавна пјесма, елегична и сјетна, је и ламент, не само над старим Моћевцом већ над животом у једним Пљевљима којих више нема. Још је једна пјесма, из новијег времена, пјесма о Пљевљима, љубави и Пљеваљским тамбурашима, учинила да се о љепоти Брезнице, Моћевчића и Милет-баште чује и пјева надалеко.