Joomla Free Template by FatCow Hosting

 

Иако прошлост Пљеваља и пљеваљског краја још увек није истражена у оној мјери коју заслужује један дуги и необично развијени историјски живот града и околине, и оно што је познато свједочи о граду јаког и врло препознатиљивог културног идентитета.

krajРимске провинције у Подунављу и Централном Балкану (I-III век н.е.)

Налазишта људских насеља у кањону Ћехотине (Малишина пећина) сврставају се међу најстарије у овом дјелу Југоисточне Европе. Данашња Пљевља се у свом урбаном, друштвеном, привредном и културном развитку наслањају на Municipium S, староримско насеље у Коминима, на лијевој обали Везичнице, познато и као «Старо Пљевље» (К.Пач). Било је то «највеће, најзначајније а свакако засад и најбоље познато римско насеље провинције Далмације» (М. Гарашанин) на територији данашње Црне Горе изван приморског дијела, са развијеном структуром градског становништва које је свој напредак заснивало прије свега на рударству и интензивној саобраћајној активности. Иако је «Старо Пљевље» са својим споменицима привлачило пажњу европских истраживача још од краја 18. вјека (Johan Engel и други) оно и данас чува своју раскош и љепоту под наслагама земље, далеко од очију домаће и европске јавности.

krajКомини, некропола Мunicipium S

Срби су након великих словенских продора у Југоисточну Европу у 6. – 7. вијеку на просторима данашњих Пљеваља затекли романиозовано или полуроманиозовано домородачко становништво. Током средњег вијека старо римско насеље Municipium S наслеђује насеље Брезница настало око ријеке Брезнице и у жупи истога имена. У политичком погледу данашња Пљевља су била у средишту прве српске државе под вођством Кнеза Властимира која се у 8. – 9. вијеку формира у Потарју, Полимљу и горњим токовима ријека Ибра и Дрине. Све до пада под турску власт 1465. године Брезница, а потом Пљевља налазе се у саставу српских држава: прво Рашке, односно средњовјековне Србије, а од 1373. у саставу средњовјековне Босне. Захваљујући своме положају на магистралним путевима који су са Приморја (Дубровника и Котора) водили ка Солуну и Цариграду, повезујући Медитеран и Западну Европу са Левантом и Блиским Истоком, као и очигледно богатим рудним благом, насеље се нарочито у позном средњем вијеку развијало као јако трговачко, занатско и рударско средиште, са уочљивом урбанизацијом у првој половини 15. вијека.

krajЗемље Херцега Стефана Вукчића XV век н.е.

Крајем 14. или почетком 15. вијека умјесто дотадашњег имена Брезница појављују се Пљевља као ново име мјеста, мада се све до 1430. године и даље паралелно употребљавају оба назива. Дубровачка архивска грађа пружа највише података о животу Брезнице (Пљеваља) у средњем вијеку, нарочито пљеваљских трговаца у 14. и 15. вијеку који у Дубровник извозе првенствено коже, крзна и стоку, а увозе прије свега тканине.

Дубровачка архивска грађа пружа највише података о животу Брезнице (Пљеваља) у средњем вијеку, нарочито пљеваљских трговаца у 14. и 15. вијеку који у Дубровник извозе првенствено коже, крзна и стоку, а увозе прије свега тканине. Дубровачка властела и пучани били су главни кредитори пљеваљских трговаца. Боравак Дубровчана у Брезници ојачао је трговачки промет, о чему свједочи и чињеница да је мјесто имало своју царину прије јануара 1373. године. Као и друга сусједна градска насеља Пљевља су средином 15. вијека имале кнеза, на челу локалне управе (као кнежеви Пљеваља помињу се браћа Радоје и Радоња). Занимљиво је да једна угледна дубровачка грађанска породица Немања (Немањић) водила поријекло из Пљеваља. Припадала је кругу дубровачких грађана Антунина, корпорацији најбогатијих трговаца, бродовласника и финансијера. Њихов предак Ловрица (Лаврентије) Богуновић, син Богуна Немањића, налазио се на српском двору, а у Дубровник је стигао у пратњи српског цара Душана који је «са царицом Јеленом и сином Урошем посјетио Дубровник у новембру 1350. године» (Р. Ћук). У селу Какмуже код Пљеваља постоји заселак Немања, а остаци зидова цркве, рударске дјелатности свједоче о развијеном животу овог локалитета. Породица Косача у првом реду војвода Сандаљ Хранић (1392. – 1435.) и његов наследник војвода, а од 1448. херцег Стефан Вукчић Косача (1435.-1466.) са својим утврђеним градом Кукњем, љетном резиденцијом, дала је снажан печат животу Пљеваља крајем 14. и у 15. вијеку. Двор Косача је био средиште оновремене аристрократске културе мјесто у које долазе угледна лица са разних страна, међу њима и амбасадор византијског цара са пратњом 1423. године.

Преостали и још увијек неистражени остаци градова и градина средњовјековних некропола, цркава и манастира, старих рудника, путева, између осталог свједоче о богатом и развијеном друштвеном, привредном и културном животу, као и о демографској снази српског становништва Пљеваља и пљеваљског краја. На првом мјесту стоје градови Кукањ и Козник, а затим Раван, Градац у Дубочици, Градина у Вруљи, Градац код Јеловог пања у Бобову, Честин, Градина у Доњем Дубцу, утврђење Градина на ушћу Ријеке у Ћехотину, на лијевој обали Ћехотине (наспрам Буковице)...

 

krajСтећак из Марине шуме, налази се у парку на почетку Главне улице

Ту су и бројне средњовјековне некрополе стећака, као што су код Рађевића, изнад Подгробница («Каурско гробље», око 250 стећака), на Мариној шуми код Вруље (око 50 стећака, очувано 38), у Доњем Дубцу (близу стотињак надгробних споменика) и још доста других, мањих или већих. Бројна су и «грчка гробља», несумњивог гробља старијег православног српског становништва која се махом раселило са првим турским ударима. «Света Тројица» је у сваком погледу дала најјачи печат духовно-културном и просвјетном животу Пљеваља, али ништа мањи значајни нису били манастири Довоља, Свети Арханђел на Тари, Дубочица, као и многи други чије остатке данас наслућујемо као што су манастири у Оџаку, Варинама, Маочу, Орлић испод Козице, у Поблаћу... Постоје трагови и више десетина црквишта на Пљеваљском подручју. Остаци старих рудника налазе се у Козици, Шупљој Стијени, у Буковици – Кржави (испод Градине), у Варинама...

Од 1465. па до 1912. Пљевља су била под турском влашћу, што је одредило у приличној мјери нови урбанистички и цивилизацијски лик Пљеваља. Пљевља су, међутим, дуго после турских освајања задржала карактер српске вароши. Муслимани се у попису јављају први пут 1516. године (било је 20 муслиманских наспрам 130 хришћанских кућа). Пљевља су један од ријетких градова под турском влашћу који се развијао без војног утврђења, као отворено градско насеље. Статус касабе добила су средином 16. вијека. Јачи развитак Пљеваља (турски назив Таслиџа) почиње са пресељењем резиденције херцеговачког санџак-бега из Фоче у Пљевља 1572. године (помиње се 1576.).

Од тада па до 1833. године Пљевља су сједиште Херцеговачког Санџака, велике провинције Херцеговине, што је пресудно утицало на веома динамичан развитак вароши нарочито од краја 16. и током 17. вијека. У том периоду развила се Пљеваљска чаршија, знатно су ојачале трговина и занатство, ничу каравансараји, ханови, дућани... Пљевља су постала и важан муслимански духовни центар, са џамијама, месџидима, текијама (у Пљевљима се помињу двије текије), мектебима, медресом, јавним купатилом (хамамом), јавном кухињом (имаретом), као и вакуфима (задужбинама). Најбогатији је био вакуф Хусеин – паше Бољанића, оснивача Хусеин - пашине џамије, једно вријеме херцеговачког санџак-бега, потом беглербега Дијарбекира, Багдада и Мисира. Већ крајем 16. вијека муслиманско становништво је чинило већину становништва Пљеваља, што је било последица «исламизације домаћег српског становништва» (М. Васић). Исламизацијом села и хришћана у граду Пљевља су временом добила обиљежје типично муслиманске вароши. И поред тога, током 16., 17. и 18. вијека Пљевља и даље имају своје православне српске кнежеве.

Премјештање сједишта Херцеговачког санџака из Пљеваља у Мостар (1833.) као и постепено опадање моћи Османског царства током 18., а нарочито 19. вијека, уз јачање ослободилачког покрета српског народа и осталих хришћана Југоисточне Европе, утицале су на развитак Пљеваља у сваком погледу. Муслиманско становништво све више и економски и културно стагнира или опада, што је типично за читав Балкан, а све више економски и културно јача православно српско грађанство у Пљевљима.

Пљевља ће још два пута током 19. и почетком 20. вијека бити важно регионално средиште, што се увијек повољно одражавало на развитак вароши. Од 1880. до 1912. године Пљевља су седиште Пљеваљског санџака, а од 1912 /13. након ослобођења од турске власти, 28. октобра 1912. године Пљевља су постала сједиште Пљеваљског округа Краљевине Србије, у коју су улазили Пријепоље, Прибој и Нова Варош. Крајем 1913. године Пљевља су ушла у састав Краљевине Црне Горе и у њој остала до уједињења 1918. године. Између два свјетска рата припадају прво Ужичкој области, а потом Зетској бановини Краљевине Југославије. Након Другог свјетског рата Пљевља су поново ушла у састав Црне Горе, у оквирима Федералне Југославије.

Најдинамичнији развитак Пљеваља крајем 19. и почетком 20. вијека дошао је у периоду 1878. до 1908. године. У Пљевљима је у том периоду команда аустроугарских трупа у Пљеваљском санџаку са посадама у Пљевљима, Прибоју и Пријепољу. Ојачале су пљеваљске трговачке куће и муслиманске (Селмановићи, Бајровићи, Ћинаре, Хаџиатлагићи, Дрнде, Трхуљи...), а нарочито српске (Бајићи, Ђенисијевићи, Шећеровићи, Јанићијевићи, Живковићи, Грујичићи, Рабрени, Тодорићи, Радовићи, Ђурашковићи и др.) Крајем 19. вијека јављају се новчани заводи и трговачка друштва. Године 1889. Шећеровићи са чехом Виндачеком отварају пивару у Пљевљама, отвара се циглана, мањи парни млин, већа радионица за израду цријева за кобасице, кречане ....

Ничу први модерни хотели и породичне куће. Прва фотографска радња отвара се 1892. године (Н. Настић), а крајем тог вијека и апотека (Р. Вукотић). Током 19. вијека, нарочито у другој половини, и почетком 20. уочава се велики национални и културни препород православних Срба. Поред основне школе у Пљевљама од 1889. године дјелује Српско пјевачко друштво «Братство», убрзо се отвара књижара, започиње рад Коло српских сестара, а 1901. године оснива се омладинско друштво за борбу против алкохолизма. Оснивање Српске гимназије у Пљевљима 1901. године, био је најзначајнији датум у културном и просвјетном животу града. Пљеваљски муслимани су похађали школе на турском језику. Уочи ослобођења 1912. године, Турска је у Пљевљима имала једну петоразредну гимназију (основана 1866. – 1867.) четири мушке и двије женске троразредне основне школе, медресу и турску државну гимназију (основана 1910. године). Пресудну улогу у културно-просвјетном животу града крајем 19. и почетком 20. вијека имала је малобројна српска интелигенција Пљеваља школована у Београду, Призрену, Солуну, Скопљу, Прагу и Цариграду. Модарна схватања међу муслиманском интелигенцијом оличавао је Омер-бег Бајровић. Између два свејтска рата поред «Братства» значајну улогу имала су и друштва «Гајрет» и «Соколско друштво».

krajПоздрав из Пљеваља на три језика, почетак 20. вијека

Ова мала и сасвим штура панорама Пљеваља довољно наговјештава колико су дубоки и снажни културни и цивилизацијски коријени Пљеваља. Широки темељи духовне баштине, која представља синтезу различитих културних утицаја и Истока и Запада, давали су и дају Пљевљима сасвим особену душу и културну енергију, чиме она највише личе старом Мостару и старом Призрену. То је увијек омогућавало Пљевљима да и поред честих ратних драма и страдања и повремених ограничења политичке природе, нађу довољно унутрашње снаге да превазиђу границе и остваре успјешну културну и социјалну обнову.

krajДелегација Пљевљака код краља Николе I, 1913. године Сједе I ред с лијева на десно: Перо Јанићијевић, син Хаџи Ибрахима Љухара, Хаџи Ибрахим Љухар, Сједе II ред: прото Саво Вукојичић, Лазар Шећеровић, Мехмед паша Бајровић, игуман Серафим Џарић, Мурат бег Селмановић, непознати, Стоје с лијева на десно: Тимотије Бавчић, Бег Адбеговић, Прокопије Шиљак, Мехмед бег Корјенић, Урош Милинковић, Дрнда, непознати, Милош Ђоровић, Омер бег С елмановић, непознати, Војо Ђенисијевић, Митар Обрадовић

krajУгледни пљеваљски грађани Сједе с лијева на десно: Перо Јањићијевић, поп Дико Шиљак, поп Ристо Шиљак, поп Симо Шиљак Стоје I ред: Никола Минић, Михаило Минић, Михаило Досковић, Јово Бујишић, Павле Тањевић, Сретен Вукосављевић Стоје II ред: Ристо Минић, Миле Живковић, Сретен Грујичић, Васо Госпић и непозната особа